Umetnost iz...druge ruke

K R A J...

Comments (9) Posted to Poezija 01/26/2009 Edit

Posvećeno...

Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao straom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima -
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oni što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noc'ne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strašna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlosti neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadem,
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

---

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

---

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u sumu
i samo si lepota koliko si tajna 
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala 
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

                                                                               Jovan Dučić

 

Comments (1) Posted to Poezija 01/21/2009 Edit

Zak Prever - pesnik Pariza

Prever je pesnik koga ne mozete ne voleti... On je pisao tako iskreno, da je ponekad zvucalo i nabacano, mozda i haoticn, ali totalno iskreno... pisao je ono sto mu padne na pamet, nema uvijanja, cak ni mnogo simbolike...zbog toga su njegove pesme nekako najpribliznije "obicnom coveku"

 

DOBRA MLADA VREMENA

Reke su bile bistre
more čisto
hleb je bio dobar
godišnja doba padala kad im je doba
ratovi zaboravljeni
a ljudi su se voleli.

BASTA

Hiljade i hiljade godina
Nece biti dovoljno
Da iskazu
Onaj tren vecnosti
Kad si me ti poljubila
Kad sam te ja poljubio
Onoga svetlog jutra
U parku Monsuri u Parizu,
U Parizu
Na zemlji
Koja se u zvezde racuna

FIESTA
I case su bile prazne
I flasa razbijena
I krevet raspremljen
I vrata zatvorena
I sve staklene zvezde
Srece i lepote
Treptale su u prasini
Nepociscene sobe
I bio sam mrtav pijan
I lud od radosti
I ti ziva pijana
Gola u mom zagrljaju. 

BUKET

Sta tu radis devojcice
Sa tim cvecem tek uzbranim
Sta tu radis devojko
Sa tim cvecem ne vise svezim
Sta tu radis lepa zeno
sa tim cvećem koje vene
Sta tu radis starice
sa tim cvecem davno uvelim

- Cekam pobednika

PUTOVANJE

I ja
kao slikari
imam svoje modele
Jednoga dana
zapravo juče
na platformi jednoga autobusa
posmatrao sam žene
koje su silazile u Ulici Amsterdam
Odjednom kroz staklo autobusa
primetih jednu
koju nisam video kad je ulazila
Sedela je sama smešila se divno
u istom času mi se dopala silno
ali tog istog trena
shvatih da je to moja žena
I bi mi milo.

Comments (5) Posted to Poezija 12/09/2008 Edit

The Power of Love - Andrea Bocelli

Ovu pesmu mi je tetka stalno pustala kada sam bila mala i secam se da sam se uvek blesavila uz nju. Setih je se juce...i evo...da je i ja ne zaboravim... 

---

The whispers in the morning , Of lovers sleeping tight
Are rolling by like thunder now , As I look in your eyes
I hold on to your body , And feel each move you make
Your voice is warm and tender , A love that I could not forsake
Cause you are my lady , And I am your man
Whenever you reach for me , I'll do all that I can
Lost is how I'm feeling lying in your arms , When the world outside's too
Much to take , That all ends when I'm with you
Even though there may be times , It seems I'm far away
But never wonder where I am , Cause I am always by your side
Cause you are my lady , And I am your man
Whenever you reach for me , I'll do all that I can
We're heading for something , Somewhere I have never been
Sometimes I am guided but I am ready to learn for the power of love
The sound of your heart beating , Made it clear suddenly
The feeling that I can't go on Is light years away
Cause you are my lady , And I am your man
Whenever you reach for me , I'll do all that I can
We're heading for something , Somewhere I have never been
Sometimes I am guided but I am ready to learn for the power of love

 

Comments (1) Posted to Poezija 12/04/2008 Edit

Milan Rakic

Ne tako poznate...ali meni svakako najdraze:

Ponosna pesma

    Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor I lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vise
Ne prozbore reci ni nezne ni grube,
Jer tebi recena rec- sve druge brise!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, I nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti neznu zacu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom placu,
Dve se duse nase u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva neznost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, I bacen u carobne cini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom susti nepregledno zito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!"

 Lepota

   Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka case
Ti preda me stupas sva sjajna i ziva,
Znam kada ce suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se dusa milostom preliva,

A kad u noj nosis svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako cudno druga,
I nikada slicna jucerasnjoj zeni.

Ta moc tvoja cudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, jedanput ko i druge zene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!

 Ceznja

   Danas cu ti dati, kada vece padne,
U svetlosti skromnoj kandila I sveca,
U cistoti duse moje, nekad jadne,
Citavu bujicu proletnjega cveca.

U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...

Sve ce biti lepse, sve draze I vise,
Noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome mirise
Krzljava I retka u busenu trava.

I tako kraj cveca ostacemo sami...
- Prolice se tada, kao bujne kise,
Stidljivi sapati u blazenoj tami,
I reci iz kojih prolece mirise...

 

I moji omiljeni stih...  Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
                                       Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
                                       Nagradu za trude nebo ce ti dati:
                                       Mracnu, dobru raku, I veciti mir!

 

 

Comments (0) Posted to Poezija 11/28/2008 Edit

Rabindranath Tagore

• Napisao je više od 2000 pesama

• Dobio Nobelovu nagradu za književnost

• Kako je sam govorio...imao je mnogo žena, ali je voleo samo jednu.

Delovi pesama meni posebno dragi:

   Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta,
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine
U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.  

---

   Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova...
Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik...
Ti si moja, moja....
Ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima...
Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca...
Ti koja žnješ moje večernje pesme....
Tvoje su usne gorko slatke od ukusa vina mojih patnji....
Ti si moja, moja...
Ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima...
Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje...
Stalna gošćo u dubinama moga pogleda...
Vezao sam te, dragana.... i uhvatio u mrežu svoje svirke...
Ti si moja, moja.....
Ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima...

---

  Neka od mene ostane
samo toliko da bih te
mogao imenovati samo svojim.
Neka od moje volje ostane samo toliko
da bih te mogao svuda cutjeti, u svemu te naci
i ljubav ti svoju pruziti
svakog trenutka.
Neka od mene ostane samo toliko
da te nikada ne mogu zatajiti.
Neka od mojih snova ostane samo toliko,
da bi me sputavala tvoja volja
i da bi moj zivot ostvario tvoj cilj
neka mi ostane
spona tvoje ljubavi. 

 

TijanaS...moraces da me podsetis na pesmu jezero...ja je ne znam... 

Comments (4) Posted to Poezija 11/24/2008 Edit

Šarl Bodler...

"Nemam zelju ni da prikazem, ni da zapanjim, ni da ubedim. Imam svoje zivce, svoja isparenja. Tezim ka apsolutnom pocinku i ka neprekidnoj noci... Ne znati nista, ne propovedati nista, ne hteti nista, ne osecati nista, spavati, pa opet spavati, to je jedina moja zelja. Zelja sramna i gnusna, ali iskrena."

"U ovu groznu knjigu uneo sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju, svu svoju mržnju. Istina je da ću ja napisati suprotno, da ću se svim bogovima kleti da je to knjiga čiste umjetnosti."

"Nije svakome dato da se okupa u mnostvu:uzivati u rulji prava je umetnost;i bekrijati zivotnu snagu o trosku ljudskog roda moze samo onaj kome je neka vila udahnula jos u kolevci sklonost ka prerusavanju i obrazini,mrznju prema mestu boravka i strast prema putovanju...."

"Neki su mi rekli da bi ova poezija mogla naneti zla, nisam se tome obradovao. Drugi, dobre dušice, da bi ona mogla činiti dobra i to me nije rastužilo."

"Volim te jer si mi dala ljubav, volim ljubav, jer si mi je ti dala."

I jos jedan citat koji ce se mom dragom jako svideti "opijajte se do besvesti"

Pesme: (dve moje omiljene)

Alegorija

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledatje, ko novorodjenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, Smrt pravo u oči.

 

Radosni mrtvac

Za svoje ću kosti sam izdupsti raku
U tlu masnih gruda, gdje puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.

Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prkosim od svijeta suze žalosnice,
Živ, prije bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.

Crvi! slijepi druzi, oguhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje tručež mami,

Bez kajanja leš mi prorujte posvema
I recite: patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to tijelo moje.

Comments (6) Posted to Poezija 11/21/2008 Edit

Dalibor Djokic

i kao,
da manje je svetlosti,
bez tebe.

Dodji,
kad osetiš
da život gubi smisao,
kada surova realnost,
počne da ti izjeda dušu.


Neka te ne brine
to što tvoje usne su
ljubile tudje,
i što svoje nemire
smirivala si
u posteljama bluda...

Dodji
i ja biću tvoj.

Comments (2) Posted to Poezija 11/20/2008 Edit

Poslednje reci njemu

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada drugi niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasio ti jedini
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preziveh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znao
kao niko na svetu...

Comments (3) Posted to Poezija 11/18/2008 Edit

Miroslav - Mika Antic

IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
MiroslavAntic.
Zhdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
odela.
Sa mojom zenom lezhe u krevet na moje
rodjene ochi,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu,
covece,
izgledate mi nekako bolesni?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tiche
kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od
mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa
mojim plavusama.
Dere se u mojoj kucci. Ogovara me.Svasta
lazhe.

Deca mi liche na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve
o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na
primer, u Pariz.
Pokrijem se ccebetom preko glave. Pustim
brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplache me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos
kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pishem
biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimochi i dushu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa
Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke chitanke.
Kad me je doktor Savicc lechio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino zhuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.

 

---

PESMA ZA NAS DVOJE

 

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zhudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako

---

Senka

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

Comments (4) Posted to Poezija 11/16/2008 Edit

Vladislav Petković Dis - kada sam već krenula sam mračnim pesnicima...

Comments (1) Posted to Poezija 11/12/2008 Edit

Branko MIljkovic

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu

Branko

Comments (9) Posted to Poezija 11/09/2008 Edit