Umetnost iz...druge ruke

Miroslav - Mika Antic

11/16/2008

IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
MiroslavAntic.
Zhdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja
odela.
Sa mojom zenom lezhe u krevet na moje
rodjene ochi,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antic sto me je upropastio i kao
pisca i kao coveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu,
covece,
izgledate mi nekako bolesni?
A sta se, izvinite za izraz, bas njega tiche
kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepse brinu oni koji me
ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od
mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa
mojim plavusama.
Dere se u mojoj kucci. Ogovara me.Svasta
lazhe.

Deca mi liche na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve
o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom
sinu, kupuje sladoled.

Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na
primer, u Pariz.
Pokrijem se ccebetom preko glave. Pustim
brkove.
A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kuci. I rasplache me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega,
vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos
kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dizem spomenik.

On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pishem
biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen
sto moram da mu javno pozajmimochi i dushu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skocio sa
Petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djacke chitanke.
Kad me je doktor Savicc lechio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa
filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne
obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na
prijemima.
Primao je moje nagrade. Mesao se u moje
snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada
necu trpeti.
I koji sada tako fino zhuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.

 

---

PESMA ZA NAS DVOJE

 

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zhudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako

---

Senka

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.