Umetnost iz...druge ruke

Milan Rakic

11/28/2008

Ne tako poznate...ali meni svakako najdraze:

Ponosna pesma

    Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor I lepotu nadju.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vise
Ne prozbore reci ni nezne ni grube,
Jer tebi recena rec- sve druge brise!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...

I niko, I nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti neznu zacu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom placu,
Dve se duse nase u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva neznost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, I bacen u carobne cini,

Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom susti nepregledno zito
I na mesecini plavi kukolj cveta,

Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!"

 Lepota

   Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka case
Ti preda me stupas sva sjajna i ziva,
Znam kada ce suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se dusa milostom preliva,

A kad u noj nosis svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako cudno druga,
I nikada slicna jucerasnjoj zeni.

Ta moc tvoja cudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, jedanput ko i druge zene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!

 Ceznja

   Danas cu ti dati, kada vece padne,
U svetlosti skromnoj kandila I sveca,
U cistoti duse moje, nekad jadne,
Citavu bujicu proletnjega cveca.

U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...

Sve ce biti lepse, sve draze I vise,
Noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome mirise
Krzljava I retka u busenu trava.

I tako kraj cveca ostacemo sami...
- Prolice se tada, kao bujne kise,
Stidljivi sapati u blazenoj tami,
I reci iz kojih prolece mirise...

I moji omiljeni stih...  Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
                                       Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
                                       Nagradu za trude nebo ce ti dati:
                                       Mracnu, dobru raku, I veciti mir!