Bezbrojne su oci po tvom stasu pale
Ko umorna jata na pomorsku ladju,
I, sve ocarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor I lepotu nadju.
Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada vise
Ne prozbore reci ni nezne ni grube,
Jer tebi recena rec- sve druge brise!
Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, ko bozanstvo strasno, sidjes k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope...
I niko, I nikad, ne dotace vrele
Usne tvoje, niti rec ti neznu zacu.
Samo, ko dve seste u bezglasnom placu,
Dve se duse nase u milosti srele.
I ja sam gospodar tvoj I tvoga tela,
Ko despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva neznost tvoja samo na me pada.
O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Ocaran, I bacen u carobne cini,
Podignucu glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom susti nepregledno zito
I na mesecini plavi kukolj cveta,
Uzviknucu gromko kroz predele nema,
Da obuzme svakog nevernika strava:
" Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za vecito vreme!"
Lepota
Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.
Znam te tako dobro: u rastanka case
Ti preda me stupas sva sjajna i ziva,
Znam kada ce suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se dusa milostom preliva,
A kad u noj nosis svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako cudno druga,
I nikada slicna jucerasnjoj zeni.
Ta moc tvoja cudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, jedanput ko i druge zene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!
Ceznja
Danas cu ti dati, kada vece padne,
U svetlosti skromnoj kandila I sveca,
U cistoti duse moje, nekad jadne,
Citavu bujicu proletnjega cveca.
U sobi ce biti sumrak, blag ko tvoje
Srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.
Na oknima svetlim zabljestace boje
U taj svezi trenut prvoga saznanja...
Sve ce biti lepse, sve draze I vise,
Noc koja se spusta, svet sto mirno spava,
Dugo mrtvo polje na kome mirise
Krzljava I retka u busenu trava.
I tako kraj cveca ostacemo sami...
- Prolice se tada, kao bujne kise,
Stidljivi sapati u blazenoj tami,
I reci iz kojih prolece mirise...
I moji omiljeni stih... Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati, Ne mirisi travu, ne osecaj vir; Nagradu za trude nebo ce ti dati: Mracnu, dobru raku, I veciti mir!
Kako je sam govorio...imao je mnogo žena, ali je voleo samo jednu.
Delovi pesama meni posebno dragi:
Čini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj načina, bezbroj puta, U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek. Moje opčinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje različite načine U životu nakon života, u dobu nakon doba, zauvijek.
Ti si večernji oblak koji bludi nebom mojih snova... Čežnjama ljubavi svoje dajem ti boju i oblik... Ti si moja, moja.... Ti koja obitavaš u mojim beskonačnim snovima... Tvoja su stopala ružičasto rumena od ognja mog čežnjivog srca... Ti koja žnješ moje večernje pesme.... Tvoje su usne gorko slatke od ukusa vina mojih patnji.... Ti si moja, moja... Ti koja obitavaš u mojim usamljenim snovima... Senkom svoje strasti zacrnio sam oči tvoje... Stalna gošćo u dubinama moga pogleda... Vezao sam te, dragana.... i uhvatio u mrežu svoje svirke... Ti si moja, moja..... Ti koja obitavaš u mojim besmrtnim snovima...
Neka od mene ostane samo toliko da bih te mogao imenovati samo svojim. Neka od moje volje ostane samo toliko da bih te mogao svuda cutjeti, u svemu te naci i ljubav ti svoju pruziti svakog trenutka. Neka od mene ostane samo toliko da te nikada ne mogu zatajiti. Neka od mojih snova ostane samo toliko, da bi me sputavala tvoja volja i da bi moj zivot ostvario tvoj cilj neka mi ostane spona tvoje ljubavi.
TijanaS...moraces da me podsetis na pesmu jezero...ja je ne znam...
"Nemam zelju ni da prikazem, ni
da zapanjim, ni da ubedim. Imam svoje zivce, svoja isparenja. Tezim ka
apsolutnom pocinku i ka neprekidnoj noci... Ne znati nista, ne
propovedati nista, ne hteti nista, ne osecati nista, spavati, pa opet
spavati, to je jedina moja zelja. Zelja sramna i gnusna, ali iskrena."
"U
ovu groznu knjigu uneo sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju
religiju, svu svoju mržnju. Istina je da ću ja napisati suprotno, da ću
se svim bogovima kleti da je to knjiga čiste umjetnosti."
"Nije svakome dato da se okupa u mnostvu:uzivati u rulji prava je
umetnost;i bekrijati zivotnu snagu o trosku ljudskog roda moze samo
onaj kome je neka vila udahnula jos u kolevci sklonost ka prerusavanju
i obrazini,mrznju prema mestu boravka i strast prema putovanju...."
"Neki
su mi rekli da bi ova poezija mogla naneti zla, nisam se tome
obradovao. Drugi, dobre dušice, da bi ona mogla činiti dobra i to me
nije rastužilo."
"Volim te jer si mi dala ljubav, volim ljubav, jer si mi je ti dala."
I jos jedan citat koji ce se mom dragom jako svideti "opijajte se do besvesti"
Pesme: (dve moje omiljene)
Alegorija
Prelepa, golih ramena, pušta vlasi Do ruba čaše, da ih vino kvasi. Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe Skliznu sa granitne joj kože, i otupe. Smeje se Smrti, Razvratu se ruga, Tim zlotvorima, čija ruka gruba Iako sve čačka, nikad ne bi smela Da ospori slavu njenog čvrstog tela. Gazi ko boginja, spava ko sultanija; A uživanju je od paše odanija, Ruke joj pune dojki, okom zove U širok zagrljaj sve ljudske sinove. Dobro zna ta deva jalova, nesveta A ipak potrebna za opstanak sveta Da lepota tela dar je vrhoviti, Pa za svaku gadost oprost će dobiti. Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju, Pa kad u noć crnu uroni na kraju, Gledatje, ko novorodjenče kad kroči, Bez mržnje, bez kajanja, Smrt pravo u oči.
Radosni mrtvac
Za svoje ću kosti sam izdupsti raku
U tlu masnih gruda, gdje puževa ima,
Zaboravljen tu ću spavati u mraku
Ko pas morski skriven u dubokim dnima.
Oporuke mrzim, mrzim sjaj grobova;
Ne prkosim od svijeta suze žalosnice,
Živ, prije bih pozvao jato gavranova,
Da raskljuju moje truplo nemilice.
Crvi! slijepi druzi, oguhli u tami,
Gle, mrtvac se k vama pun radosti sprema;
Mudri sladokusci, koje tručež mami,
Bez kajanja leš mi prorujte posvema
I recite: patnje ima il još koje
Za trup bez duše, za to tijelo moje.
Dodji, kad osetiš da život gubi smisao, kada surova realnost, počne da ti izjeda
dušu.
Neka te ne brine to što
tvoje usne su ljubile tudje, i što
svoje nemire smirivala si
u posteljama bluda...
Dodji i ja biću tvoj.
Tvoje nepoznato ime,
a meni tako dobro znano,
miris kose, vetra
i prasak zore...
Ja raspadnut
pod ustajalim suncem
kažem: završava se!
Posle pljačkaša detinjstva
i iluzija
u zemlji izumrloj,
posle nas
ženo nad ženama
koja si nekada bila dete,
dišem
još uvek pokvareni vazduh
i ustajalost prolaznosti.
Govorim ti venama,
srcem i dušom,
jer posle nas će ostati
nova sutra
i dokaz da smo imali pravo
što smo ubili juče,
jer pravo sutra je tamo daleko
Kurt Sviters je sve samo ne umetnik... Moze se reci da je samo dobro iskoristio jedno odredjeno stanje nacije i progurao svoju "umetnost". Ali eto...resih da ga stavim ovde jer me je podsetio na Homera Simpsona (kada je u jednoj od epizoda pravio slicne stvari) a Homer je ...kao sto se vec dobro zna...veoma priznati umetnik...
Sviters je ostao poznat je po tome sto je pravio svasta nesto od odbačenih stvari i otpadaka.
Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada drugi niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek kaže ko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti,
niti će znati drugi
da si me spasio ti jedini
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preziveh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znao
kao niko na svetu...
Postoji jedan neverovatan gad koji se zove MiroslavAntic. Zhdere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela. Sa mojom zenom lezhe u krevet na moje rodjene ochi, jer zna da sam tog trenutka sigurno negde daleko u Lenjingradu.
I taj Antic sto me je upropastio i kao pisca i kao coveka, dakle: taj, koji ce na kraju leci u moju sopstvenu grobnicu, pita me jedno jutro: sta vam je, boga mu, covece, izgledate mi nekako bolesni? A sta se, izvinite za izraz, bas njega tiche kako je meni i dokle mi je?
O meni se najlepse brinu oni koji me ostavljaju na miru. A on pere ruke mojom rakijom. Ima kljuc od mog ateljea. Ljudi, taj me tera da citam knjige. Petlja sa mojim plavusama. Dere se u mojoj kucci. Ogovara me.Svasta lazhe.
Deca mi liche na njega, a on nosi kravatu. Brije se, poznaje neke ljude. Radi. Svako jutro se tusira. Pravi se da zna sve o zenbudizmu. Prevodi knjige. Cini mu se da ima prijatelje. Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu, kupuje sladoled.
Bio sam mornar. Bezao sam, ili odem, na primer, u Pariz. Pokrijem se ccebetom preko glave. Pustim brkove. A on me i tu pronadje, u nekoj ulici Zholive, u nekom bednom hotelu, i vrati kuci. I rasplache me.
Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila mene, a ne njega, vise ga voli. Vise mu veruje. I on to jos kako koristi. A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka kojoj ja dizem spomenik.
On je ta uvazena zivotinja kojoj ja pishem biografiju ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgadjen sto moram da mu javno pozajmimochi i dushu i ono malo para koje sam jedva pozajmio.
Kad sam ja, na primer, skocio sa Petrovaradinske tvrdjave, on je uskakao u djacke chitanke. Kad me je doktor Savicc lechio od alkohola, on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.
Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam. Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima. Primao je moje nagrade. Mesao se u moje snove. Jedan licemer.
Jedan stvarni licemer. Jedan provincijalac! Jedan koji je trpeo sve ono sto ja nikada necu trpeti. I koji sada tako fino zhuri da crkne umesto mene, da bi umesto mene, svinja jedna, da bi umesto mene sto pre jedini ziveo.
PESMA ZA NAS DVOJE
Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu? U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zasto se nismo sreli nikad?
Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Al' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci-prosla.
Ne znam. Ceo svet smo obisli u zhudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli.
Da, mora da je tako
Senka
Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.
U vreme Bodlera, Disa i ostalih "mračnih" pesnika postojao je jedan određeni krug očekivanja koji se javljao kod tadašnjih čitalaca. Zbog sumornih raspoloženja i melanholičnih stihova dela ovih pesnika bila su odbačena od strane čitalaca, kako to obično i biva.
Zbirka pesama "Utopljene duše" dobila je oštru kritiku od tada vec dobro poznatiog kriticara Jovana Skrelica, sto je naravno dovelo do odbacivanja dela od strane većine srpskih čitalaca, kako to obično biva.
Ova zbirka jeste puna boli, crnila, ali predstavlja pesnikov život. Sve njegove pesme su odraz stanja u kome se nalazio,zbog čega ga jako cenim. Dis je imao hrabrosti da sva svoja osećanja pokaže iako je bio neshvaćen i mnogo puta ponižavan.
Čitajući pesme mošete videti kakav je on bio, kakav je odnos imao prema životu, ljudima, piću... Govorilo se da je bio pravi srpski rodoljub i boem.
Poginuo je u 37. godini života kada je brod kojim je isao na ostrvo Krf presrela i potopila nemačka podmornica.
Imala sam jako veliku dilemu koje pesme da izdvojim, jer sve zajedno cine jednu određenu celinu i kao da je svaka pesma nastavak one predhodne...ali evo...
Pijanstvo
Ne marim da pijem, al` sam pijan često. U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše. Zaboravim zemlju, zaboravim mesto Na kome se jadi i poroci zbraše.
Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako Svet mojih radosti, umoren, i moli Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o, Ja se svemu smejem pa me sve i boli.
I pritisne očaj, sam, bez moje volje, Ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje, Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."
I ja žalim sebe. Meni nije dano, Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, Oči plave, tople kao leto rano, Život u svetlosti bez mraka i studi.
I želeci da se zaklonim od srama, Pijem, i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.
Noć ljubavi
Jedne večeri, kao posle grada, Mirisala je koža telo moje: Miran, bez sreće i radosti koje, Bijah kao van tamnice jada.
Video nisam sunce kako pada, Uzdah i cveće oko sna mog što je Očajem skrio njenih nada boje, Odveo dete u nesreću sada.
Draga moja, ja ne umem više Nositi suze što ti radost krije, Al' u noć mesec kad siđe ubavi,
Tišinom sreće kad bol zamiriše, Odmori oko: nek se duša slije U pozni šapat velike ljubavi.
Uteha
Misao se gubi, nestaje i tone u dolini plača, gde se nada kupa, gde stradanja žive, gde se suze rone i gde točak patnji klopara i lupa.
I dok miso spava, klonula, u miru, izvija se ljubav na krilima noći, i sa sobom nosi razlupanu liru, i kreće se, čebdi po mojoj samoći.
Kao eho sreće, bez šuma i glasa, preko tajnih snova visinama stremi, kao zora nebom zračno se talasa, kao veče u noć gubi se i nemi.
I trag joj ostaje, i slika se stvara: Nebo plavo, vedro, kao njeno oko, pogled koji priča, teši, razgovara, pojima i voli i gleda duboko.
Ja osećam dušu i svoju i njenu: Obe, večne, stoje na jednom osmehu, na jednom prostoru, u dalekom vremenu, koje katkad stupa i šapće utehu.
Nirvana
Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prozalnosti stvari.
Noćas su me pohodila mora, Sva usahla, bez vala i pene, Mrtav vetar duvao je s gora, Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća Mrtvih duša i san mrtve ruže, Noćas bila sva mrtva proleća, I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni, Mrtva ljubav iz sviju vremena, Zaljubljeni, smrću zagrljeni, Pod poljupcem mrtvih uspomena.
I sve što je postojalo ikad, Svoju senku sve što imađaše, Sve što više javiti se nikad, Nikad neće - k meni dohođeše.
To su bili umrli oblaci, Mrtvo vreme s istorijom dana, To su bili poginuli zraci: Svu selenu pritisnu nirvana.
I nirvana imala je tada. Pogled koji nemo ljudsko oko: Bez oblika, bez sreće, bez jada, Pogled mrtav i prazan duboko.
I taj pogled, ko kam da je neki, Padao je na mene i snove Na budućnost, na prostor daleki, Na ideju, i sve misli nove.
Noćas su me pohodili mrtvi, Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prozalnosti stvari.
Branko Miljkovic je bio jedan od "mracnih" pesnika. Na njegovo stvaranje uticala su velika pogubljenja na podruciju Nisa (gde je i rodjen) koja su se dogodila za vreme Drugog svetskog rata.
Kao svoj trijumf, i zivotni i pesnicki smatrao je pesmu "Uzalud je budim". Prica o nastanku ove pesme je veoma zanimljiva. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. Govorio je da se zaljubio u devojku i da je njoj posvetio ovo svoje najpriznatije delo.
Bio je veliki boem, iako mu je alkohol uveo donosio nevolje.
O njemu se dosta govorilo zbog njegovih pesama, boemskog zivota i neuzvracenih ljubavi, ali prava tema postala je njegova smrt.
Branko se 60-e godine preselio u Zagreb i postao urednik Radio Zagreba. U poslednjoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961.
godine, viđen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Ubrzo nakon ponoći, napustio je
prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen
je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.
Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo.
Naravno postojala je sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio
pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu
gde je glasno pevao srpske pesme, i jos glasnije opsovao hrvatske nacionaliste za drugom stolom. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u
izveštaj o smrti.
U isto vreme, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi
porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo prekriveno
crvenim pečatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo
drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila.
U svakom slusaju Branko je bio i ostao jedan veliki srpski presnik, koji je svoju sudbinu sam odredio, ali iza sebe ostavio mnostvo prelepih pesama.
Uzalud je budim
Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pesku
Sonet o neporočnoj ljubavi
Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.
Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.
Branko
Noć ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u nežnu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim
Nepronašene proplanke krvi
u pešcano podne sam odbolovo
al topli hleb tvog imena još mrvim
ptico među predelima, Stražilovo
zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire šuma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati
sutra rođeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskršćem uspava
Samo da l će na skeletu osmeh moj prepoznati?
Gustav Kurbe, koji je jedan od mojih omiljenih slikara, se u svom vremenu zestoko "borio" protiv romaticara. On je naime smatrao da je njihov pogled na svet besmislen i da predstavlja bezanje od stvarnosti.
Uvek je govorio da slika samo ono sto moze da vidi. Jedna njegova recenica i danas je svima dobro poznata. "Ja ne slikam andjele, jer ih ne vidim"
